Antonio Fogacaro

Pesnikova tajna Antonio Fogacaro

"Danas, drugog novembra 1881, odlu?io sam da ispisem tajnu, koja je zivot, bogatstvo i snaga moje duse. Ni moji ro?aci, ni moji prijatelji, koliko ja znam, nemaju pojma o tome. Jednoj jedinoj osobi, koja je jos u zivotu, u Italiji, pri?ao sam ponesto; ali ona je takva da zacelo nije ni re?i prozborila o tome. Govorim o osobi koja ce od mojih naslednika primiti ovaj rukopis; govorim o vama, mila i verna prijateljice. Ako se, ?itajuci ovo, setite jedne lombardijske crkvice usred zelenih rudina, ako se setite tihog zubora vode u onoj osami, seticete se i onoga sto vam poverih, jecajuci bez suza, uz uzbu?enje koje nije bilo samo bol. Sada ostavljam vama da govorite ili cutite. Ako svet i dalje ne bude znao za moju tajnu, govorite o njoj, prijateljice moja, samo Bogu, kada mu se molite; ako bi kakav knjizevnik, na putu po inostranstvu, doznao stogod neodre?eno, pa se usudio da za dva solda u nekoj Fanfuli ili kakvom Pungulo dela domenika prikaze moje srce, vre?ajuci samo istorijsku ta?nost, ispri?ajte tu moju tajnu u poverenju samo onima koji me jos vole. Ali, ako o nama budu pisali lazno, ono sto bi ?oveka moglo da rastuzi i uznemiri, onda, molim vas, sklopljenih ruku, srcem prepunim tuge, da objavite moju pri?u. Bejah napisao srcem prepunim tuge i gneva; ali prebrisah gnev, jer se to, kao ruzno, ne bi svidelo milom stvorenju. Za mene i za nju ima na ovome svetu jos jedno jedino od ?ega prezamo; molimo Boga, da otkloni od nas jos jedan jedini bol: klevetu. Nadamo se, da ce on nasu molitvu uslisiti; ali, ako bi bila bozja volja da bude druga?ije, onda uradite, prijateljice moja, sve ono sto bismo uradili mi, da smo jos u zivotu. Ako se ne bi verovalo mojim re?ima, osnazite ih dokazima i pismenima. Kad god ih potrazite, dace vam ih moj prijatelj, doktor Paul Stele, iz Rideshajma na Rajni, u Pruskoj."